Postoje dani kada imamo utisak da sve mora biti veće, brže i glasnije.
Više posla. Više novca. Više putovanja. Više uspeha. Više fotografija koje dokazuju da smo bili srećni.
A onda se, sasvim slučajno, dogodi nešto malo.
Miris kafe ujutru. Sunce koje se kroz prozor preslika na pod. Nečiji osmeh u prolazu. Pesma koju dugo nismo čuli. Poruka od osobe na koju smo tog dana pomislili. Knjiga koju otvorimo baš na pravoj stranici.
I shvatimo da nam možda nije potrebno mnogo.
Možda smo samo predugo gledali u pogrešnom pravcu.
Živimo u vremenu u kojem se gotovo sve meri. Broj pregleda, broj pratilaca, broj koraka, broj sastanaka, broj dana odmora, broj kvadrata, broj stvari koje smo uspeli da kupimo.
Čak i sreća ponekad izgleda kao nešto što treba pokazati.
A neke od najlepših stvari u životu ne mogu da se izmere.
Ne može se izmeriti koliko znači kada vas neko sačeka.
Koliko vredi razgovor koji potraje do kasno u noć.
Koliko može da promeni jedan zagrljaj.
Koliko dugo u nama ostane rečenica koju nam je neko rekao pre dvadeset godina.
Ne postoji aplikacija koja će nam pokazati koliko smo puta nekome popravili dan, a da to nismo ni znali.
I možda je baš to ono što najčešće zaboravljamo.
Da život nije samo ono što se vidi.
Na marginama knjiga ljudi često zapisuju ono što im je važno.
Jednu rečenicu.
Ime.
Datum.
Misao.
Nešto što ne žele da zaborave.
Možda zato volim marginu.
Jer ono najvažnije ponekad nije napisano velikim slovima na sredini stranice. Ponekad stoji sasvim sa strane, gotovo neprimetno.
Tako je i sa ljudima.
Najlepši ljudi koje sretnemo često nisu oni koji najviše govore o sebi. To su oni koji pomere stolicu da neko drugi sedne. Oni koji se sete da pitaju kako ste. Oni koji ostanu kada više nije zanimljivo. Oni koji umeju da se raduju tuđoj sreći bez potrebe da je umanje.
Takvi ljudi možda nikada neće biti na naslovnim stranama.
Ali zbog njih svet izgleda malo bolje.
Zato bih volela da Marginalia bude upravo takvo mesto.
Ne još jedan prostor koji nam govori kako treba da živimo.
Ne još jedan glas koji nas ubeđuje da nismo dovoljno uspešni, lepi, bogati, mladi ili produktivni.
Već mesto na kojem ćemo zastati.
Da pročitamо priču o čoveku koji je uprkos svemu ostvario svoj san.
Da saznamo nešto što nismo znali o svetu oko nas.
Da pronađemo recept koji ćemo jednog dana napraviti za ljude koje volimo.
Da otputujemo makar na nekoliko minuta, čak i kada tog dana ne možemo nigde.
Da se podsetimo neke pesme, knjige, umetnika, grada ili mirisa iz detinjstva.
Da naučimo nešto novo.
I da se, možda, na trenutak setimo sebe.
Jer život se ne događa samo na velikim pozornicama.
Događa se u kuhinji.
Na autobuskoj stanici.
Za stolom.
U bašti.
Na putu.
U razgovoru.
U tišini.
U malim pobedama o kojima nikome ne pričamo.
U danima kada nam ništa posebno ne uspe, a ipak nekako stignemo do večeri.
I baš zato ćemo ovde tražiti priče koje vredi sačuvati.
Neke će biti velike.
Neke sasvim male.
Neke će nas nasmejati, neke naučiti nečemu, a neke možda vratiti uspomenu za koju smo mislili da smo je davno zaboravili.
Sve one imaju nešto zajedničko.
Nalaze se – na marginama.
A možda su upravo tamo, sve vreme, bile u središtu našeg života.
Vaša D.
