Mnogi je znaju kao fitnes trenera koji radi na benzinskoj pumpi i uvek je nasmejana, međutim, iza njenog osmeha krije se mnogo veća priča. Sandra je neko iza koga stoji mnogo truda i rada u sportu, veliki rezultati, ali i velika odricanja. Ona je sportistkinja svetske klase, njene medalje se ne mogu lako izbrojati, a mi smo imali čast da nam ispriča svoju priču.
Svoje prve korake u sportu započela je sa 7 godina na treningu tekvondoa u Vrnjačkoj Banji. Kao neko ko potiče iz male sredine, na ovaj trening sa par drugara došla je uz podršku prijatelja koji ih je sve zajedno odvozio na treninge. U ovom sportu nizala je pobede i skupljala medalje, usavršavajući se sve do braon pojasa. U šestom razredu osnovne škole prelazi u Karate klub Trstenik, gde se razvija u sportistkinju kakva je danas. Iako je iz opravdanih razloga promenila sport, kako sama naglašava – tekvondo je bio i ostao njena najveća ljubav.
Njena međunarodna karijera obeležena je nastupima na prvenstvima Evropske Shotokan Karate-do asocijacije (ESKA). Kao članica juniorske reprezentacije Srbije, 2011. godine ostvarila je zapažen rezultat osvojivši peto mesto u ekipnom kumiteu, dok je tri godine kasnije, na Evropskom prvenstvu u Cirihu, zajedno sa reprezentacijom Srbije osvojila bronzanu medalju u ekipnim borbama. Taj uspeh uvrstio ju je među najuspešnije sportistkinje Trstenika u tom periodu.
Danas je Sandra svoju ljubav prema sportu prenela na novu generaciju rekreativaca i sportista kroz rad u fitnes centru Fitness Premium u Trsteniku, gde kao trener nastavlja da promoviše vrednosti koje je karate usadio u njen karakter – disciplinu, istrajnost i zdrav način života.
Sandru smo, uz sunce i kafu, pitali i sledeće:
Kada si počela da treniraš u Trsteniku, šta ti je bilo najteže na tom karate putu?
Najteže mi je bilo da se sa tekvondoa prebacim na karate. Iako izgleda da su to slični sportovi jer su borilačke veštine, to su skroz dva različita sporta.
Kada si počela da osvajaš medalje u karateu?
Već posle nekih godinu dana. Ja sam radila borbe i vrlo brzo sam ušla u takmičenja i da osvajam medalje.
Koja je najveća medalja koju si osvojila u karijeri?
Najveća medalja je bronza na Evropskom prvenstvu u Cirihu. Trebalo je nakon toga da idemo u Japan, ali kao klub nismo imali sredstava, pa nismo otišli.
Kakva iskustva nosiš sa takmičenja u Cirihu?
To je jedno prelepo iskustvo. Učestvovalo je 29 zemalja sa po 4 devojke iz svake zemlje. Iako se takmičimo međusobno, sport te nauči da deliš sve. Da deliš gumu za zube ako treba. To nigde drugo ne možeš da naučiš. Jedan prelep osećaj čak i danas kada se sretnemo.
Koliko ti je na tvom putu značila podrška trenera i koleginica iz kluba?
Značila mi je mnogo. Ja kada sam prešla u Trstenik, bila sam jako mlada i celu karijeru sam provela ovde u klubu, tako da mi je trener – Nada Sarić – bila sve – najveća podrška, kao i sve koleginice iz kluba. Imale smo treninge dva puta dnevno, svakog dana, pa sam više vremena provodila sa njima nego kod kuće. Uvek su mi bile u glavi Nadine reči da treba da vežbamo jako, kako da prevaziđem strah i kako da se borim.
Šta je to što ti, u stvari, moraš da žrtvuješ u životu da bi bila dobar sportista?
Pa moraš da se odrekneš svega – nema izlazaka, nema alkohola, nema druženja – samo trening. Pored svega, to je mnogo lep osećaj i ljudi treba da se bave sportom. Ja sam trenirala celu osnovnu i srednju školu, pa i kada sam počela da radim, nikada nisam imala problem zbog toga. Uvek i svuda sam imala podršku i svi su se radovali kada donesem medalju.
S obzirom na to da ti se zbog trudnoće završila karijera, da li misliš da su žene diskriminisane u odnosu na muškarce u sportu?
Mislim da jesu u svemu, pa i u sportu. Svuda ima tog prećutnog mišljenja „ona je žensko, šta ona može“, pa i u sportu, a naročito u borilačkim veštinama. Samim tim se ženski sportovi mnogo manje finansiraju i imaju manju podršku u odnosu na muški.
Čemu te je karate naučio, a da ti koristi i dan-danas?
Naučio me je pre svega da imam strpljenje, da budem smirena, da znam da udahnem i da se smirim. Naučio me je pre svega da budem čovek, da me skloni sa ulice, od droge i alkohola. Individualni sportovi su drugačiji od ekipnih jer si prepušten sam sebi i moraš da budeš stalno spreman i da predvidiš u svakom momentu šta će tvoj protivnik da uradi. Tako ti je i u životu.
Da danas ponovo imaš 7 godina, da li bi ponovila isto?
Naravno, tekvondo je bio i ostao moja životna želja.
Na kraju, Sandra je odgovorila na naša „blic-pitanja“:
Omiljeni borac ili sportista?
Džeki Čen.
Omiljena pobeda?
Pobeda u Cirihu.
Najteži protivnik?
Jedna Čehinja. Ne sećam se imena. 🙂
Omiljena reč?
Tekvondo.
Jutro ili veče?
Jutro.
Planina ili more?
Planina.
Disciplina ili talenat?
Disciplina.
Pesma koju uvek možeš da slušaš?
„Eye of the Tiger“ iz Rokija.
Jedna rečenica koja te vodi kroz život?
Nikad ne odustaj.
