Jesen nekako sama poziva ljude za sto. Dani su kraći, večeri hladnije, a kuća postaje ono mesto u koje se vraćamo malo ranije nego tokom leta. Tada i običan ručak može da postane mali događaj. Ne mora niko da slavi rođendan, ne mora da postoji poseban povod. Dovoljno je da se porodica dogovori da se jedne nedelje svi nađu zajedno.
Možda baš zato jesenji sto ima posebnu toplinu.
Ne mora biti savršeno postavljen. Zapravo, najlepši su oni stolovi koji izgledaju kao da ih je neko postavio za ljude, a ne za fotografisanje. Laneni stolnjak, nekoliko lepih tanjira, čaše koje koristimo svakog dana i činija sa voćem često su sasvim dovoljni. Sve preko toga je samo dodatak.
A jesen nam dodatke gotovo sama donese.
Mala bundeva na sredini stola, nekoliko jabuka, kruške, orasi, kesteni ili grančica sa šarenim lišćem mogu da naprave mnogo lepšu dekoraciju od kupovnih ukrasa. Ne treba mnogo. Nekoliko prirodnih detalja, naročito ako su u toplim narandžastim, smeđim, crvenim i zelenim tonovima, sasvim će promeniti izgled trpeze.
Ako imamo drvenu dasku za serviranje, staru keramičku činiju ili posuđe koje smo nasledili od bake, sada je pravo vreme da ih iznesemo iz ormara. Ne mora sve da bude iz istog kompleta. Čak je lepše kada se različiti predmeti malo razlikuju, jer upravo takve sitnice daju stolu lični karakter.
Posebno lepo izgledaju platnene salvete. Mogu biti sasvim jednostavne, u bež, maslinastoj, bordo ili braon nijansi, a preko njih može da se stavi mala grančica ruzmarina ili list iz bašte. Ako je okupljanje uveče, nekoliko sveća učiniće atmosferu još prijatnijom. Njihovo svetlo, naročito kada se glavna rasveta malo priguši, promeniće čitavu prostoriju.
Ipak, koliko god da volimo lepo postavljen sto, ono što će se za njim dešavati mnogo je važnije od onoga kako izgleda.
Jesen je pravo vreme za hranu koja se ne jede na brzinu. Za supu koja se kuva polako, pečeno meso i povrće iz rerne, pitu čija se kora mrvi pod viljuškom, sarmu, domaći hleb ili kolač koji miriše na cimet. To su jela koja ne moraju da budu komplikovana da bi bila dobra.
Često su upravo ona najjednostavnija najbolja.
Ne treba ni pokušavati da napravimo restoran od sopstvene kuhinje. Ako ćemo pola dana provesti kraj šporeta, a onda umorni sesti za sto kada su svi već završili ručak, izgubili smo ono zbog čega smo sve pripremali. Mnogo je lepše napraviti nekoliko jela koja volimo i ostaviti dovoljno vremena za razgovor.
Jer porodični ručak nije takmičenje u kuvanju.
Neko će doneti kolač. Neko će insistirati da je napravio najbolju salatu. Deca će ustajati od stola pet puta. Neko će se setiti priče koju smo svi već čuli, ali će je ponovo ispričati. I verovatno će neko reći da više ne može da jede, a onda ipak uzeti još jedno parče pite.
U tome i jeste čar.
Sto treba da bude dovoljno udoban da ljudi požele da ostanu. Zato nije potrebno zatrpati ga dekoracijom. Visoki aranžmani, veliki ukrasi i previše stvari samo će zauzeti prostor između tanjira. Mnogo je prijatnije kada se preko stola normalno razgovara, kada svako može da dohvati činiju i kada se hleb jednostavno doda onome ko ga traži.
Ako je porodica brojnija, možemo na sredinu staviti velike činije i poslužavnike iz kojih će svi sami uzimati. Takav način serviranja nekako prirodno okuplja ljude. Posuđe kruži od jednog do drugog kraja stola, neko dodaje salatu, neko sipa supu, neko pita ima li još hleba. Male stvari, ali upravo od njih nastaje osećaj zajedničkog obroka.
A kada se ručak završi, ne moramo odmah ustati.
Neka ostane kafa na stolu. Neka se donese još jedan kolač. Neka se razgovor protegne i na popodne. Nekada je upravo taj deo okupljanja najlepši, kada je hrana već pojedena, a niko nema potrebu da žuri.
U današnjem ritmu života zajednički obrok postao je nešto što se sve češće odlaže. Svi imaju svoje obaveze, svoje rasporede i svoje telefone. Zato vredi napraviti mali porodični običaj. Jedna nedelja u mesecu, nedeljni ručak ili samo jedno popodne kada će se okupiti oni koji inače teško pronalaze vreme jedni za druge.
Ne mora da bude posebno.
Možda je dovoljno skuvati jelo koje svi vole, staviti na sto nekoliko jabuka i malu bundevu, upaliti sveću kada padne mrak i pustiti da veče traje malo duže.
Jer najlepši sto nije onaj na kojem je sve savršeno složeno.
To je onaj za kojim ljudi zaborave koliko je sati.
I možda ćemo se, mnogo godina kasnije, baš takvih jesenjih ručkova najradije sećati – ne po tome kakvi su bili tanjiri, salvete ili dekoracija, već po tome ko je sedeo preko puta nas, šta se tog dana pričalo i koliko smo dugo ostali za stolom.
