Postoje pesme koje obeleže jedno vreme, a postoje i one koje uspeju da ga nadžive. „Balada o Pišonji i Žugi“ pripada ovoj drugoj vrsti. I danas, kada se pomenu ta dva nadimka, mnogi odmah pomisle na Sarajevo, autobus, letnju noć i dvojicu klinaca koji su krenuli prema moru. Samo što Pišonja i Žuga nisu bili izmišljeni likovi.
Iza tih nadimaka stajali su Jasmin Nišić i Predrag Žustrić, momci iz sarajevskog naselja Koševo. Imali su petnaest i sedamnaest godina kada se, u leto 1981. godine, dogodila avantura koja će nekoliko godina kasnije postati jedna od najpoznatijih priča grupe „Zabranjeno pušenje“.
Jasmin je pre nadimka Pišonja bio Šonjo. Priča kaže da je nadimak nastao posle jedne dečje nezgode, kada se kao mali, pokušavajući da pobegne iz zagrljaja kume koja je došla iz Australije, upiškio u pantalone. U početku mu nije bilo drago što ga tako zovu, ali se vremenom navikao. Predrag je imao nadimak Žustra, koji je nasledio od oca, sve dok ga profesor geografije u srednjoj školi nije skratio u Žuga.
Tako su nastali Pišonja i Žuga, dvojica sarajevskih klinaca čija će imena mnogo godina kasnije postati poznatija nego što su ikada mogli da pretpostave.
Prema sećanju Davora Sučića, poznatijeg kao Sejo Sexon, autora pesme, Pišonja i Žuga bili su školski drugovi njegovog mlađeg brata i deo iste ekipe. Kao mlađi obavljali su sitne „šegrtske“ poslove, donosili starijima pivo i učili kako funkcioniše ulična hijerarhija tog vremena. Očevi dvojice momaka radili su u Centrotransu, pa im autobusi nisu bili nepoznati.
Jedne letnje noći 1981. godine njih dvojica su se napili i odlučili da se provozaju. Međutim, autobus koji su uzeli nije bio predviđen za redovnu vožnju. Čekao je remont i, prema kasnijim svedočenjima, bio je u veoma lošem stanju. Pišonja i Žuga to nisu znali ili nisu razumeli koliko bi posledice mogle da budu ozbiljne.
Njihova ideja bila je jednostavna: krenuti prema moru.
Ono što je njima verovatno izgledalo kao velika letnja avantura ubrzo je postalo ozbiljan problem. Krenuli su iz Sarajeva, a policija je saznala za autobus i između Hadžića i Pazarića postavila barikadu kako bi ih zaustavila. Kada su ugledali policiju, Pišonja je pokušao da pobegne, dok su Žugu izvukli iz autobusa. Obojica su uhapšena, a kasnije su u policijskoj stanici, prema svedočenjima o tom događaju, dobili batine.
Da nije bilo muzike, verovatno bi se tu i završila priča. Ostala bi kao jedna od onih ludosti iz mladosti o kojima se vremenom govori sve manje. Roditelji bi pamtili sramotu, momci bi nosili posledice, a Sarajevo bi dobilo neku novu gradsku priču.
Ali nekoliko godina kasnije Sejo Sexon je od tog događaja napravio pesmu.
Tada se sve promenilo.
Pišonja i Žuga postali su poznati širom grada. Za njihove roditelje njihova avantura nije bila simpatična anegdota, već nešto što je trebalo prećutati. Međutim, kada je pesma izašla, više nije bilo šta da se krije. Ljudi su ih prepoznavali na ulici i dovikivali im: „Evo Pišonje i Žuge.“ Ono što je za porodice predstavljalo neprijatnost pretvorilo se u deo sarajevskog urbanog folklora.
Ipak, ono što se čuje u pesmi nije doslovan zapis stvarnog događaja. Sejo Sexon je morao da promeni pojedine detalje, između ostalog i zato što nije želeo probleme sa tadašnjom milicijom. Tako je priča dobila svoju umetničku verziju, koja se u pojedinostima razlikuje od onoga što se zaista dogodilo.
U pesmi se, recimo, pojavljuje priča o kasetofonu koji su Pišonja i Žuga navodno ukrali, iako su kasnije govorili da to nije bilo tako. Razlikuje se i mesto na kojem su zaustavljeni: nisu stigli do Bradine, već ih je policija zaustavila između Hadžića i Pazarića. Ni scena sa Pišonjom koji završava u hitnoj pomoći nije se dogodila na način opisan u pesmi. Prema stvarnim svedočenjima, on je pokušao da pobegne iz autobusa, a policajci su krenuli za njim.
To, međutim, ne umanjuje snagu pesme. Naprotiv. Dobra pesma ne mora da bude policijski zapisnik. Ona uzme stvaran događaj, nekoliko stvarnih ljudi i jedno vreme, a zatim od svega napravi priču koja počne da živi sopstvenim životom.
Pišonja i Žuga nisu postali poznati zato što su stigli do mora. Nisu stigli. Ostali su na putu između Sarajeva i mora, zaustavljeni barikadom pre nego što su uspeli da ostvare svoj plan. Ali upravo je ta želja da pobegnu iz svakodnevice, da odu negde gde ih niko ne čeka i da makar na jednu noć budu slobodni, učinila njihovu priču prepoznatljivom generacijama.
Njihova stvarnost, međutim, bila je mnogo ozbiljnija od pesme.
Jasmin Nišić ostao je u Sarajevu. Tokom opsade grada, u septembru 1992. godine, poginuo je sa samo 26 godina. Njegov sin Jasmin rođen je nekoliko meseci kasnije, u februaru 1993. godine.
Predrag Žustrić je sredinom osamdesetih otišao u Metković, gde se brinuo o majci. Preminuo je 29. decembra 2016. godine, u 52. godini. Dvojica mladića koji su 1981. godine želeli da vide more tako su svoje živote završili na različitim mestima i u potpuno drugačijim vremenima.
Njihova priča, ipak, nije završila sa njima.
„Zabranjeno pušenje“ je 1989. godine snimilo svojevrsni nastavak, „Pišonja i Žuga u paklu droge“. Mnogo godina kasnije priča je stigla i na pozorišnu scenu kroz predstavu „Zbogom žohari!“, a 2015. godine pojavio se i trejler za film „Balada o Pišonji i Žugi (Zbogom žohari!)“.
Od one letnje noći 1981. godine prošlo je više od četiri decenije. Sarajevo se promenilo, promenili su se ljudi, ulice, autobusi i vremena, ali su dva nadimka ostala.
Pišonja i Žuga.
Možda baš zato što u njihovoj priči nema ničeg savršenog. Nisu bili heroji niti su imali veliki plan. Bili su samo dvojica klinaca koji su jedne noći poželeli da odu na more i napravili glupost koja je mogla da se završi mnogo ozbiljnije nego što su tada mogli da zamisle.
Do mora nisu stigli.
Ali su stigli mnogo dalje nego što su mogli da pretpostave. Stigli su u pesmu, u sećanje jednog grada i u priču generacija koje ih nikada nisu upoznale.
A možda je upravo to najneobičnije u celoj ovoj priči: od jedne mladalačke gluposti nastala je uspomena koja traje duže od ljudi koji su je proživeli.
