Postoji nešto posebno u avgustu. Nije to samo leto, niti godišnji odmor. To je mesec koji kao da tiho šapuće da ne moramo baš sve danas. Da neke stvari mogu da sačekaju. Da nije svaki dan stvoren da bude ispunjen obavezama, rokovima i planovima.
Možda je upravo zato avgust mesec u kojem drugačije gledamo svet oko sebe. Jutra su sporija, večeri duže, a sunce kao da nam svakog dana poklanja još nekoliko trenutaka da zastanemo. Čak i oni koji ne odlaze na more ili planinu često osete da se ritam života na kratko promeni. Gradovi postanu tiši, ulice mirnije, a ljudi, makar na trenutak, manje žure.
A onda se zapitam zašto nam je za usporavanje potreban baš avgust.
Zašto čekamo godišnji odmor da bismo popili kafu bez gledanja na sat? Zašto tek tada imamo vremena da pročitamo knjigu koja nas mesecima čeka na polici ili da sednemo na terasu i posmatramo zalazak sunca? Kao da smo tokom ostatka godine zaboravili da su upravo ti mali trenuci ono od čega se život zapravo sastoji.
Živimo u vremenu u kojem se brzina često smatra vrlinom. Trudimo se da budemo produktivniji, dostupniji i uspešniji. Telefon nas podseća na obaveze, kalendar je ispunjen do poslednjeg slobodnog sata, a dani prolaze toliko brzo da ponekad jedva možemo da se setimo čime su bili ispunjeni.
Možda zato avgust deluje drugačije. On nas ne tera da stanemo. Samo nas podseti da to možemo.
Ne traži od nas velike promene. Dovoljno je da jutro počnemo bez žurbe. Da prošetamo ulicom kojom inače samo prolazimo automobilom. Da razgovor sa dragim ljudima ne prekidamo pogledom u telefon. Da otvorimo prozor i pustimo letnji vazduh da uđe u kuću zajedno sa mirisom večeri.
Često mislimo da će sreća doći kada završimo još jednu obavezu, ostvarimo još jedan cilj ili pronađemo više slobodnog vremena. A možda je ona već tu, skrivena u običnim danima koje prebrzo prolazimo.
Avgust nas tome uči bolje od bilo kog kalendara.
Da nije važno koliko smo mesta obišli tokom leta, već koliko smo trenutaka zaista doživeli.
Da nije najlepša fotografija ona koja prikupi najviše lajkova, već ona koja nas, godinama kasnije, vrati u jedan miris, jedan osmeh ili jedno bezbrižno popodne.
I da nije svaki dan izgubljen ako nismo uradili sve što smo planirali.
Možda će za nekoliko nedelja stići septembar sa svojim obavezama, novim počecima i užurbanim ritmom. Ali bilo bi lepo kada bismo iz avgusta poneli jednu malu naviku – da sebi s vremena na vreme dozvolimo da usporimo.
Ne zato što smo umorni.
Već zato što život nije trka.
On se događa upravo u onim trenucima koje najčešće preskočimo dok žurimo ka sledećem.
Vaša D.
