Klasičnu muziku počela sam da slušam početkom srednje škole, kada sam mogla da razdvojim šta „želim“ da slušam jer mi prija, od onoga što „treba“ da slušam jer trendovi tako diktiraju. Među mnogim poznatim izvođačima, jedan glas se posebno izdvaja i dan danas – Andrea Bočeli.
Andrea Bočeli je rođen 22. septembra 1958. godine u Lajatiku, nedaleko od Pize. Rođen je sa glaukomom, ali je 1970. godine, sa dvanaest godina, usled povrede na fudbalskoj utakmici, potpuno izgubio vid.
Odrastao je na farmi s ocem Alesandrom, majkom Edi i bratom Albertom. Njegovi roditelji proizvodili su vino u seocetu La Sterza. I dan danas 70-godišnja Edi i Alberto žive u roditeljskom domu, dok je otac umro 2000. godine. Još kao dečak Andrea je pokazivao veliko zanimanje za muyiku. Edi je imala običaj da kaže kako je muzika jedina stvar koja ga može utešiti i smiriti. Sa šest godina je počeo da svira klavir, a kasnije je naučio da svira flautu, saksofon, trombon, harfu, gitaru bubnjeve i trubu.
Svoju ljubav prema muzici počeo je da gaji od ranog detinjstva. Sa četrnaest godina pobedio je na svom prvom pevačkom takmičenju sa legendarnim hitom „O sole mio“.Iako je vrlo mlad počeo da nastupa i osvaja nagrade iz oblasti muzike, Bočeli je upisao pravni fakultet u Pizi. Za vreme studiranja, često je nastupao po klubovima, izvodeći popularne hitove Aznavura, Sinatre, Edit Pjaf. Na fakultetu upoznaje i svoju, sada bivšu suprugu, sa kojom ima dva sina – Amosa i Mattea. Kada je saznao da će njegov idol, Franko Koreli, da drži master klas u Torinu, Andrea napušta studije prava i nastavlja da usavršava svoj talenat – pevanje. Kako je u njemu otkrio veliki potencija, Franko Koreli prihvata da podučava Andreu.
Bočelijeva karijera zvanično je počela 1992. godine, kada se pojavio na audiciji koju je organizovao čuveni italijanski pevač Cukero, u potrazi za tenorom koji bi snimio demo snimak za duet „Miserere“ sa Lučanom Pavarotijem. Demo snimak poslala je Caterina Caseli, koja je i danas Bočelijeva menadžerka i producentkinja. Pavaroti je već pri prvom susretu bio očaran Andreinim talentom. Slede angažmani kompanije Sugar, jedne od najvećih italijanskih muzičkih firmi, za nastup na festivalu „San Remo“ 1993. godine, posle čega Andreina popularnost vrtoglavo raste.
Već sledeće godine počinje i njegova operska karijera – septembra 1994. godine debitovao je u Verdijevoj operi „Magbet“, u Teatru Verdi u Pizi. Na Božić 1994. pevao je i himnu „Adeste Fideles“ u bazilici Sv. Petra u Rimu, pred Papom Jovanom Pavlom II.
U novembru 1995. godine nastupao je u Belgiji i Holandiji na godišnjim koncertima nazvanim „Night of the Proms“ (serija koncerata na kojima se izvodi pop muzika i popularna klasična muzika). Na ovim koncertima Bočeli je pevao i pesmu kojom se predstavio na San Remu iste godine – Con te partirò . Zahvaljujući ovim koncertima, ova kompozicija postala je najprodavaniji singl svih vremena u Belgiji i Bočelijev „zaštitni znak“. Ubrzo zatim, Sara Brajtman, engleska solo pevačica (sopran), predložila je Bočeliju da snime zajedno Con te partirò. Pošto je Bočeli pristao, kompozicija je prerađena u duet, naziv je promenjen u „Time to say goodbye“, a snimljena je uz pratnju Londonskog simfonijskog orkestra. Ovaj duet bio je čitavih 14 nedelja u vrhu nemačke top liste singlova.
Zahvaljujući svom prvom internacionalnom albumu „Romanza“ (1997), Bočelijevo ime postalo je poznato širom sveta. Iste godine pojavio se u Hamburgu (Nemačka) zajedno sa Sarom Brajtman, kako bi primili muzičku nagradu ECHO za najbolji singl godine.
Svoju prvu glavnu ulogu u operi Bočeli je pevao 1998. godine, kada je igrao Rodolfa u Pučinijevoj operi „Boemi“, od 18. do 25. februara. Već sledeće godine debitovao je kao operski pevač i u Americi – od 7. oktobra do 19. novembra 1999. nastupao je u operi „Verter“ Žila Masnea u Operskoj kući u Detroitu. Publika ga je pozdravljala burnim aplauzima, ali nije dobio dobre kritike od novinara.
Njegov album, „Sacred Arias“ (1999), koji sadrži isključivo crkvenu muziku, već dve nedelje posle objavljivanja dospeo je na prvo mesto američke liste „Clasic Billboard charts“. Bočeli je tada postao prvi pevač koji je u isto vreme zauzeo prva tri mesta na listi: na drugom mestu bio je njegov album „Aria: The Opera Album“ (1998), a na trećem „Viaggio Italiano“ (1995).
Godine 1998. američki magazin „People“ proglasio je Bočelija za jednog od 50 najlepših ljudi sveta. Krajem novembra 1999. godine u Italiji je objavljen i njegov autobiografski roman „La musica del silenzio“.
Interesantno je da je u decembru 1999. Bočeli održao čak 24 koncerta (za samo 30 dana!). Neki od tih koncerata održani su u Barseloni, Strazburu, Lisabonu, Zagrebu, Budimpešti i Mesini sa dirigentom Lorinom Mazelom. Poslednji koncert te godine održao je u Njujorku, 31. decembra, za doček Novog milenijuma, pred 8 hiljada ljudi.
Novembra 2000. godine na manifestaciji Italian Music Awards dodeljeno mu je specijalno priznanje od strane Federacije Italijanske muzike – „Ambassador of Italian music in the world“.
Dirigent Lorin Mazel predstavio je 14. oktobra 2002. godine Bočelijev novi album „Sentimento“, koji je već sledeće godine dobio nagradu za najprodavaniji album klasične muzike, kao i nagradu za album godine. Na žalost, iste godine Bočelijevi se razvode. Andrea sada živi sa verenicom Veronikom Berti, ali zbog svojih katoličkih uverenja ne planira drugi brak.
Zahvaljujući Bočeliju, u gradu Lajatico (njegovom rodnom gradu) je 2006. godine izgrađen teatar na otvorenom – „Teatro del silenzio“. Interesantno je da je ovaj Teatar otvoren samo jedno veče u godini i to u julu – ostatak godine je tih. Bočeli je u ovom Teatru nastupio 4 puta do sada: 27. jula 2006. (na otvaranju), 5. jula 2007., 20. jula 2008. i 18. jula 2009. godine.
Još jedna zanimljivost: u čast Bočeliju, deo plaže u italijanskom gradu Jesolo, na obali Jadranskog mora, od 11. avgusta 2003. nosi njegovo ime.
Paralelno sa karijerom u oblasti popularne muzike, Bočeli niže uspehe i na polju operske umetnosti. Prvi operski nastup imao je 1994. godine, u Verdijevoj operi „Ledi Magbet“.
Do sada je prodao preko 55 miliona ploča širom sveta.
Zanimljivo je, i mnogima fascinantno, da je Andrea, uprkos svom hendikepu uspeo da izgradi karijeru svetskih razmera. Takodje, on je uvek otvoreno govorio o svom zdravstvenom nedostatku. Između ostalog, jednom prilikom je izjavio:
„Doktori su majci prilikom jednog pregleda rekli kako bi trebala da pobaci dete. Rekli su joj kako je to najbolje rešenje, jer će se beba roditi s nekom vrstom invaliditeta. Ali mlada i hrabra žena odlučila je da neće abortirati i dete je rođeno. Žena je bila moja majka, a ja sam bio dete.“ – rekao je Andrea svirajući na klaviru, osvetljen na pozornici samo plavim svetlom. U emotivnom izlivu dodao je kako je zbog cele priče pristrasan, ali da smatra kako je to bila prava odluka.
„ Nadam se da će to ohrabriti mnoge druge majke koje bi se mogle naći u sličnoj teškoj situaciji, ali koje žele da spase život svoje bebe.“ – poručio je Bočeli.
U svojoj poruci on nije objasnio zašto su doktori preporučili pobačaj u vreme kad je takva praksa još bila ilegalna u Italiji. Abortus je u toj zemlji postao legalan 1978., kada je italijankama odobreno pravo da prekinu trudnoću na lični zahtev u prvih 90 dana. Pre toga pobačaj je mogao da se uradi samo ako je fetus bio ozbiljno deformisan ili je život majke bio u velikoj opasnosti.
Bočeli nije nikada izneo u javnost razlog zbog kojeg su lekari njegovoj majci preporučili pobačaj, a koji je bio vezan za njegovo zdravstveno stanje. Njegova posveta maci stavljena je na YouTube, a postavila je američka organizacija koja se bori protiv pobačaja “Whole Life Initiative”.
Pevačka zvezda Andrea Bočeli rekao je kako je beskrajno zahvalan svojoj majci što je poslušala sebe i nije ga odbacila.
Pre dvanaest godina, 1998., magazin „People“ uvrstio ga je na listu pedeset najlepših ljudi na svetu, a nedugo zatim dobio je zvezdu na Stazi slavnih u Hollywoodu zbog doprinosa pozorištu.
